Srpska zastava na vrhu Fudžija!

“Nisam ni znao koliki sam srećković kada su mi se iz ogromne daljine ukazale konture vulkana Fudži, jer vulkan je na glasu po svojoj nevidljivosti – većim delom godine zavija se u oblake i potpuno je nevidljiv.

Uveče sam pristigao nadomak Fudži vulkana a stigao je i Bobi Marinković iz Tokija. U jednom restoranu smo seli  i napravili strategiju, a takođe uz dobru večeru, prikupili i energiju za večerašnje osvajanje najviše i svete planine Japana. Negde oko 23 sata smo planirali da krenemo na uspon kako bi na vrh stigli u ranim jutarnjim časovima kada se sunce rađa.

Na uspon smo krenuli sa 1950 m. nadmorske visine. U startu smo malo užurbano krenuli ali smo ubrzo morali usporiti i nastaviti nekim normalnim tempom. S normalnim tempom počela je i borba. Borba koju vodite sa svakom planinom ali i sa samim sobom, i sa vremenom, i sa emocijama.

Po mrklom mraku i lampama na glavi polako ali sigurno, s noge na nogu, kretali smo se po stenovitom terenu  ka vrhu Fudži vulkana. Kada smo izašli na 2950 m. napravili smo malu pauzu da predahnemo. U daljini su se videla svetla grada Fudži.

Na 3250 m. sve smo teže i teže hodali, a otežano smo i disali zbog velike vlažnosti vazduha i sumpornih isparenja koja su se osećala. Izuzetno je bilo hladno, a temperatura je bila ispod nule. Morali smo da pazimo i na odrone kamenja. Na nekim mestima staza je bukvalno bila zatrpana. Ali nema predaje dok se srpska zastava ne zavijori na vrhu Fudžija!

Teren se menjao nekoliko puta, od stenovitog, na kojem su trebale obe ruke za penjanje, do tipično vulkanskog gde napravite jedan korak, a onda proklizate pola koraka unazad pri tom hvatajući ravnotežu. Nije se dao tako lako Fudži, ali se ni Srbi nisu predavali na 3450m. Misli su nam bile usmerene samo ka jednom smeru. Volja da u zoru imamo najbolji mogući pogled sa vulkana bila je jača od bilo kakvog umora ili pomisli o odustajanju.

Kada smo izašli na 3700m jedva smo hodali, što od hladnoće, što od razređenog vazduha. Išao sam nogu pred nogu i da nije bilo konopaca uz stazu da se pridržavam, teško bi izašao. Napravim par koraka pa pauza, pa opet tako. Još samo malo, hrabrio sam sebe u mislima i onda napokon 5.novembra u 5.49 vulkan Fudži (3776 m.) sveta planina i najviši vrh Japana je osvojen. Ceo Japan mi je bio pod nogama! Na vrhu je toliko bilo hladno i toliko je duvao jako vetar da nismo bili u prilici da mnogo uživamo već smo gledali da što pre krenemo nazad. Ruke su mi toliko bile promrzle i tako su mi se tresle da sam jedva držao telefon pa je slikanje i snimanje bilo baš problematično.
Oblaci su se ofarbali, najpre tamno crvenom bojom, pa narandžastom, pa su se prelivali u  sve svetlije i svetlije boje dok se crvena kugla nije izdigla ispred nas. Taj trenutak je trajao nekoliko minuta i to je to. Sunce je izašlo, jutro je počelo a mi promrzli.

Sam izlazak sunca me nije ništa posebno oduševio, ali je zato vulkan izgledao neverovatno kao da upravo niz njega ide usijana lava.
Dan je osvanuo vedar i sunčan. I tek od ovog trenutka smo mogli da uživamo u lepoti koju samo priroda može da stvori.

Krenuli smo stazom kojom smo došli nadole i kako smo silazili bivalo nam je sve toplije i toplije, a i vetar je sve manje duvao. Ali zato prizori koji su se pružali u nedogled bili su fascinantni. Imao sam osećaj kao da lebdim među oblacima. Okolne boje i prelamanje svetlosti i senki i sudar nekih čudnih energija prosto opijaju, ponesu i realnost prestaje da postoji. Otvaraju se sva čula i napajaju sa tom eksplozijom pozitivnih zraka.

Ovde nema mesta lošim mislima i lošim osećanjima.​​​​​​​​​​​​​​​​​​​​”

– Dragan Šibalić

Srodne vesti