Najlepše stvari u životu su one koje radiš, a ne koje poseduješ – Marko Nikolić

Izazovi Marko Nikolic planinar

Upoznajte Marka Nikolića iz Beograda koji je tragovima svojih predaka prošao put kojim se naša vojska povlačila preko Albanije u Velikom ratu.

Marko je planinski vodič, organizator sportskih manifestacija u prirodi i multi-praktik u outdoor sportovima.

Popeo se na mnoge najviše vrhove u Svetu: Mont Blanc – Francuska (4810m), Kalapathar – Himalaji (5545m), Anconcaqua – Argentina (6962m), Mount Elbrus – Caucasus (5642m), Kalapathar, Himalaji – Nepal (5545m), Cho Oyo – Tibet (8201m), član srpske nacionalne ekspedicije na Mount Everestu.

Godišnje provede preko pet meseci u prirodi i strastveni je zaljubljenik u planinu.
Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu je stekao teorijska i praktična znanja i iskustva u vezi sa upravljanjem sportskim organizacijama i događajima.

Organizovao je i učestvovao u mnogim avanturističkim akcijama u Srbiji i šire: Lužnički megdan, Ultra trail na Staroj planini (24 časa Koprena), Sokolov put (Sky race), UNDP kamp za decu (Novi Pazar), Vlasina – 4 elemenata trke,  Biciklistički park (Kopaonik), Nissan – 4 elementa trke (planina Rtanj i jezero Bovan), biciklistička ekspedicija na Tibetu, „BASE jump expeditions and first ski BASE jump in South east Europe“ (Durmitor), „Whoops music and snowboard festival“ (Kopaonik)…

Koji je Vaš životni izazov?

Da ostanem van sistema i kalupa XXI veka, što mi uspeva već 38 godina.

Da mi posao bude ljubav, a ljubav posao. To je danas osnovni izazov, da ste vi gospodar svog vremena, da živite zdravo, što dalje od gradova. Da ste okruženi pozitivnim i zdravim ljudima.

Šta osvajanje jednog vrha predstavlja za Vas i da li Vas to vuče napred i stvara zavisnost i potrebu da nastavite sa osvajanjem novih vrhova?

Prvo bih naglasio da se vrhovi ne osvajaju, vrhovi vam dopuštaju da se popnete na njih ili vam ne dopuštaju. Kad je loše vreme znate i sami da na Avalu ne biste mogli da se popnete, a kamoli na neki Alpski vrh. To je jako bitan pristup, vrhovi nas osvajaju kad pukne vidik sa njega.

Nije ovo nikakvo prodavanje priče ili filozofija, to je tako. Mi se penjemo na planine i vrhove. Čovek koga vuku vrhovi je spoznao suštinu i duh svojih predaka. Tu je pronašao svoj mir i smisao. To ga sprema i kali za sve predstojeće izazove u životu. Teško je to objasniti ljudima koji nemaju iskustvo sa planinom. Pritom postoji još jedna stvar koja nas vuče ka novim vrhovima, a to je istraživanje. Čovek voli da istražuje, otkriva, taj proces neprestano traje od rođenja.

Nama je planina u genima.
Ona simbolizuje slobodu,  čistotu, uči nas da za sve moramo da se potrudimo ali i da poštujemo neka pravila.

I da ništa nije lako i preko noći što bi rekao naš narod. Planina je veliko čistilište ali ono što se meni najviše dopada, planina ljudima brusi ego. Kad god se osilite ili mislite da ste najbrži, najspremniji, najiskusniji, stiže “rampa”.

Osvojili ste najviše vrhove u mnogim zemljama od Nepala, Tibeta, Francuske, pa sve do Argentine. Da li imate neostvarene ciljeve?

Generalno nemam, sve što sam želeo, hteo, to sam i uradio. Ostvaren sam u potpunosti. Postoje uvek nove želje, ali to nije ta odlučnost i fokus kao kad sam bio mlađi. Vremenom sam skapirao da svo svoje znanje i energiju sad treba da usmerim na moju zemlju, da je što bolje
upoznam i promovišem. Uživam u tome, a svakako već sad imam šta da prenesem unucima kad dođe vreme.

Naravno, uvek bi bilo lepo skijati na Aljasci, popeti nešto na Novom Zelandu ili posetiti Patagoniju, ali su mi životni prioriteti sad drugačiji. Izazovi su sad u mom dvorištu, a i valja preneti znanje na novu generaciju koja dolazi.

Šta je sve potrebno za osvajanje najviših vrhova i koliko dugo je potrebno da se čovek spremi za takve pohode?

Prvenstveno čelična volja, izuzetna fizička sprema, jak duh i veoma dobre menadžerske sposobnosti. Ova četvrta stavka ranije nije bila potrebna, ali je to neminovno danas. To je možda i najteži deo kad zacrtate sebi neki cilj.
Uvek smo pričali kad uđemo u avion i krenemo ka nekoj od planina širom sveta: “E sad ide lakši deo, penjanje”. Sve su to ozbiljni izazovi, koji vam pomažu da posle lakše prolazite životne “probleme” (s razlogom stavljam “” jer se vremenom ispostavi da to i nisu neki životni problemi kad ste vi na zemlji sa obe noge, što bi rekli naši stari).

Dugo se bavite planinarenjem, alpinizmom i snowboarding-om. Šta ste naučili od planine i prirode, a šta od ljudi iz ekspedicije sa kojima delite i dobro i zlo tokom planinarenja?

Da, iskustvo znači obazrivost, temeljnost, donošenje pravih odluka u pravo vreme. Da nema mesta egu, dokazivanju. Sa ljudima radite na toleranciji, strpljenju, timskom duhu. To je bukvalno životna škola, pogotovo kad penjete vrhove preko 8.000 mnv. Svašta se dešava i svakako ništa ne treba uzimati za zlo. Svi smo mi ljudi i svi mi grešimo, niko nije savršen.
Slušati starije, proučavati literaturu i uvek sve primeniti u praksi. U ovim sportovima sve je u praksi.

Nije sramota ne znati, probati, izubiti se, pasti. Bolje sve to, nego izgubiti glavu jer planina je ozbiljna stvar i jedna greška može biti kobna. Kad postanete majstor prakse, onda prevazilazite učitelje, takmičare, klubove i iskonski uživate u prirodi. Jedina stvar sa kojom se nadmećete je vaš duh, a svaki korak vam je blagoslov. Dok nisam sebe istestirao u svim pravcima, temeljno i bez kompromisa, nisam ni znao gde je granica i kako se razvija intuicija. A intuicija je u planini najbitnija stvar.

Priroda može biti lepa, ali i surova.
Na kojoj planini ste najviše uživali, a kojaplanina Vas je najviše iscrpila?

Silazak sa vrha Cho oyu, šesti vrh sveta (8.206mnv 2006. godine). Bukvalno sam puzao do šatora u visinskom kampu broj 3 na 7.600mnv. To su bili poslednji atomi snage, na toj ekspediciji sam smršao 14kg za 45 dana.

Everest nisam popeo zbog svoje gluposti i to mi je najveća škola. No, nije mi žao i kad bih sad imao sredstva pre bih se okrenuo nekom drugom vrhu nego najvišem na svetu. Njega sam mentalno popeo te 2007. i zahvalan sam mu za svaki korak i lekciju.

Kako ste došli na ideju da pokrenete projekat “Albanska golgota 100 godina kasnije” i krenete putem kojim se naša vojska povlačila u Prvom svetskom ratu? Kako je izgledalo Vaše putovanje?

Moj prijatelj Marko Marković i ja smo 2013. zimi alpinistički išli na jedan vrh na Prokletijama i počeli priču o Albanskoj golgoti. To je bio okidač da u čast našim herojima krenemo najtežim krakom povlačenja, preko Čakora, 100 godina kasnije.

Pripreme da se prođe putem kojim su se srpska vojska i narod 1915. godine povlačili preko Albanije na Krf počele su u zimu 2013. godine. To nisu bile samo kondicione pripreme koje svaki planinar mora da prođe. Nama su se pridružili Nenad Mitrović i Nemanja Nešković i zajedno smo u Narodnoj Biblioteci Srbije proučavali karte kako bi odabrali put do „Ostrva smrti“. Krenuli smo najtežim (danas najtežim i najautentičnijim) pravcem. Tad su svi bili teški, čak neki koji su delovali reljefno lakši bili su smrtonosniji.

„Nas je, za razliku od naših pradedova, dočekalo jako pitomo vreme. Na najvišem prevoju u Albaniji na 1.300 metara bilo je malo snega. Bilo ga je i na crnogorskom delu, na Čakoru. Prošli smo vrh Devojački krš, viši od 2.000 metara. To je inače bila najviša kota povlačenja celokupne armije u Prvom svetskom ratu, ali imali smo mnogo bolje uslove od njih“.
„Neverovatno je šta su ti ljudi prošli, mi to ne možemo ni da zamislimo, čak ni mi koji smo prošli taj put. To su bili divovi, u svakom pogledu.

Još uvek nam se sležu utisci, ali uvideli smo kako kao muve udaramo u teglicu u 21. veku i ne vidimo prave stvari. Stvaramo sami sebi probleme bez jakog razloga. Pridajemo značaj trivijalnim stvarima. Moj pradeda je prošao golgotu albanskih planina i Solunski front i prolaze’i njegovim stopama shvatio sam da čovek može mnogo ozbiljnije da se uhvati u koštac sa životom kad prođe tu trasu i vidi kako nekome život može da izgleda“.

Član ste mnogobrojnih planinarskih saveza i udruženja, organizovali ste mnoge trke, ekspedicije i kampove, koji od njih možete izdvojiti i sa kakvim ste se izazovima susretali tokom organizacije?

Pa ima dosta toga, sve zimske organizacije su jako naporne i iscrpljujuće ali posebno su mi urezani kampovi za decu bez roditelja. To je posebna energija, priča, strepnja, sticanje poverenja i veliki fokus na bezbednosti te dece jer su prolazili obuku skijanja, planinarenja…
Pored kampova za mene neverovatno iskustvo, priča i doživljaj je organizacija prvi BASE skokova u Srbiji i Crnoj gori. Skokovi padobranom sa Beograđanke, Genexa, Ušća, Dorćolskog dimnjaka, mosta na Tari, Durmitora, Prokletija 2007. godine. Ti ljudi su fantastični ali je ta veština preopasna. Nikad neću zaboraviti prelet (par metara) ispod dalekovoda i doskok ispred tramvaja kod SKC-a naspram Beogradjanke. Automatski sam zaustavio dalju akciju, dvoje skakača nije skočilo na kraju. Jedna mala greška, jači udar vetra kroz ulice i posledice mogu biti katastrofalne. Adrenalin struji celim telom, nikome nije bilo svejedno pa i skakačima.

Slično iskustvo sam imao na proleće 2008. kad smo za potrebe snimanja reklame Montenegro Wild Beauty na Đurđevića Tari imali akciju BASE skoka. S obzirom da je Tara bila toliko velika, nije se moglo skočiti sa najvišeg luka, nije postojao doskok u koritu. Robert se odlučio za skok sa luka koji je visok nepunih 40m što je prekratko, ali je postojala tehnika i odličan doskok. Morao sam zajedno sa njim da izvedem akciju i to više puta. Cilj je bio da obavezno držim gurtnu kako bi njemu što brže izašao padobran i otvorio se pre doskoka. Jedna greška i nema ga, pre toga mi je održao školicu i objasnio da je najbitnije da mi on svojom težinom izčupa gurtnu, sve drugo – olupan je i to pred nacionalnim kamerama.

Najlepši izazov je svitanje na 8.000 mnv na Himalajima!

Preporuka (knjiga, film, mesto,…)

Što više knjiga, filmove retko gledam, a svaka planina Srbije nosi svoju priču. Najviše bih izdvojio Kamenu goru, Staru planinu, Šar planinu i Prokletije. Po meni, to su posebna mesta Srbije u svakom pogledu.

Šar planina

Vaša poruka mladima:

Verujte u sebe ali budite i vrlo samokritični . Spremni na mnoga odricanja i težak rad. Ego kontrolisati i baviti se samo stvaranjem i svojim idejama. Uopšte ne treba da vas zanima šta drugi rade ili pričaju o vama. Da li vas razumeju, priznaju, sve je to nebitno. Pomažite svima ali podvucite granicu do koje se ide. Život je balans, borba je večna, a uz sve to ide samo osmeh i šta ste vi kao jedinka ostavili zajednici.

Pogled iz C1 ka C2, severno sedlo Everesta

Akcije:

(fotografije: privatna arhiva Marka Nikolića)

Srodne vesti