Jovan Dučić

Jovan Dučić (Trebinje, 17 februar 1871 – Gary, Indijana, SAD, 7 april 1943) je bio srpski i jugoslavenski pisac, pesnik i diplomata.

Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Bio je i jedan od osnivača Narodne obrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.

Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beograd u 1908. u izdanju Srpske književne zadruge.
Biran je za dopisnog člana Srpska kraljevske akademije, a za redovitog člana izabran je 1931. godine.

Više informacija pročitajte na vikipediji.

U braku žena traži sve što joj se dopada i uzme sve što se može oteti.

Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik; jer ružne reči ostanu i kad se ogovarač zaboravi.

Više nego muškarac za sebe, žena tvrdo veruje da bez svojih poroka ne bi mogla imati ni dana zadovoljstva i da bi je veliki broj vrlina samo osiromašio, kao što alkoholičar veruje da bi umro bez svoje čaše, i kockar bez svoje kocke.

Možda je prava sreća što pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli ostali svet. Čovek živi celog života i u obmanama o sebi, i u predrasudama o drugima, a to možda čini sumu njegove sreće na ovoj zemlji. Jedan veliki deo sveta živi na taj način spokojno u svojoj laži kao svilena buba u svojoj svilenoj čauri.

Kad bi mladost imala filozofiju starca, ne bi bilo na svetu ni jednog sunčanog dana.

Retko koja žena visi o ruci muškarca koji je bio odista čovek njenog ukusa.

Niko o ženama ne misli gore nego baš muškarac koji već neku ženu bezumno voli.

Žena će o ljubavi govoriti s Alkibijadom, o filozofiji sa lepim Lisidom, ali sa starim i ružnim Sokratom neće razgovarati ni o ljubavi, ni o filozofiji.

Najbolje ćete čoveka ceniti po onome što on uradi baš slučajno i nesvesno, a ne po onome što radi razmišljeno i namerno. Jer da kažemo u paradoksu: slepa priroda jeste jedini vidoviti razum.

Kao što gusenice imaju boju lista na kojem leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koje se uhvati, i žena kad laže daje sebi izgled kakav joj treba.

Čovek vlada ženom samo kad vlada sobom; a mi vladamo sobom samo kad više mislimo nego što osećamo.

Žena se često brani od poroka srčanije i poštenije nego muškarac, jer zna da je ne kontroliše samo jedno lice, nego celo društvo, i porodica, i sve ostalo što su ljudi podigli protiv žene.

Žena je, ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji ni jedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi. Sve drugo može biti slava, uspeh i satisfakcija, ali je žena jedino pijanstvo srca. Ni sve tamne strane ženina karaktera kao da ne postoje nego zato da bude osvetljen samo jedan njen deo, onaj u kojem ona najviše zrači i koji je uvek božanstven.

Žena pada iz raznih uzroka: iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije, iz osvete.

Žene su stvarno vernije nego što mi verujemo i vernije su kad im se to ne traži, nego kad im se to iziskuje.

Žena izgleda ili kao naša velika sreća ili kao velika beda; zavisi od ogledala u kojem smo je uhvatili.

Tvrdice su obično veliki plašljivci. Tvrdice nisu tvrdi samo u pitanju novca, nego i u pitanju prijateljstva i dobrote. Oni su sitničari i zavidljivci; i kao što teško nekom pruže zlatnu monetu, isto su tako uzdržljivi i da drugima učine uslugu, makar i rečju. Čovek tvrdica, to je inkarnacija ne samo jednog poroka, nego je to zbir nekoliko poroka, od kojih je njegova škrtost samo njihova najvidnija manifestacija.

Ljudi najčešće naprave ono što su najviše izbegavali i izgovore ono što su najviše želeli da prećute. Stoga ne hvatajte ljude u greškama, praštajte uvrede i ne pamtite reči. Od stotinu stvari koje čovek uradi, on ih je najviše uradio u ludilu, ili u bunilu, ili bar slučajno, ali svakako najmanje promišljeno.

Jedino što muškarci ne opraštaju drugom muškarcu, to je kad ima lepšu ženu nego što je njihova.

Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili.

Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da je potrebno više hrabrosti za život, nego što je potrebno za smrt.

Žena se ne služi lažju da napadne, nego da se odbrani.

Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.

Ljubomoran muškarac je moralni idiot, a ljubomorna žena je gora i opasnija od preljubnice.

Nije žalost što često rđavi i glupi ljudi ipak dobro žive; žalost je samo kad glupi i zli ljudi otmu mesta pametnim i čestitim.

Žena je dobar sluga a loš gospodar.

Kod žene je urođeno da vara na malo i veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere, i čak sasvim često iz najbolje namere.

U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo.

Ljubomora je najveće nespokojstvo, i nasilje nad sobom i nad drugima.

Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu očajno da se omrznu, a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga.

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, već od čoveka.

Ja pamet muškarca računam po onom što kaže, a pamet žene po onom što ne kaže.

Muškarac veruje u ljubav i kad nije nikad bio voljen; i zanosi se ljubavlju i onda kada ne voli ženu.

Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline kod žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne, i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne.

Iz koristoljublja se ljudi odriču otadžbine, porodice i vere.

Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da se vole oni koji bi hteli da prestanu? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se nikada nisu hteli odreći; inose svoju ljubav kao bolest i okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

Pronaći dobru ženu, to je teško kao pronaći u svom vrtu izvor petroleuma.

Žena dobro zna da je slaba samo kada voli.

Žene razneže srca, izgrade jezik duševnosti, profine načine i dignu ljubav i lepotu do religije i mudrosti.

Žene ne znaju da poštuju, nego da vole. Stoga one ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite.

Retko se koja žena, i posle najveće poruge, odvoji od čoveka dok se prethodno nije pobrinula da ne ostane sama.

Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici – začudo, uvek smešni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi da je zaljubljen, pa da mu u vašim očima padne cena.

Neprijatelji, to su samo naši prerušeni prijatelji koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda.

Žena se nikad ne gadi propale žene, kao što se mi gadimo propalog muškarca; naprotiv, traži njeno društvo.

Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i, najzad proglasi svetiteljima svoje crkve.

Ima i kod najzaljubljenije žene jedno mesto u duši koje hoće da se sveti onom kojeg voli: jedna mračna klica neverstva i zloće, koju ni samoj sebi ne bi umela da prizna.

Za čoveka su božanstva jedna veza između njega i kosmosa, a za ženu su božanstva samo jedna veza između nje i čoveka.

Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji.

Nema nesreće muškarčeve koju žena nije u stanju da sasvim neutralizira, ili veoma ublaži. Veličina žene je u velikim momentima; u sitnim događajima, ona je sitna.

Velika je nesreća što se drugi ljudi upinju da i najbolje među nama uvere kako ih smatraju najgorim, i kako je njihova zasluga tašta, a njihovo delo bez vrednosti; ali je još žalosnije što i najbolji među tvorcima ponekad poveruju u takve tuđe reči brže nego u svoju istinu.

Neosporno, ima ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kakvim bogatsvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan.

Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli.

Da muškarac odista voli postojano samo jednu jedinu ženu, potrebna je mašta koja ide u priviđenje i prelazi u ludilo.

Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se takne prljavog čoveka, on uprlja svoju dušu.

Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo, ali ako ga je tražio, nikad nije bio dovoljan srećan.

Nepomućena sreća u ljubavi, to je ne tražiti od žene vernost.

Možda bi užasi ljubavi bili manji kada bismo mogli voleti samo one koje bismo hteli. Odista, strašno je i pomisliti da ni naše mržnje, ni naše ljubavi ne zavise od naše slobodne volje.

Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.

Žena se pretvara i laže, i kad ljubi, i kad ne ljubi.

Kao glad, i ljubav nema očiju; ali ljubomora nema pameti.

Lepa je svaka žena, osim one koja misli da to nije, i one koja misli da to jeste.

Žena ne voli ljubav koju uviđa, nego koju nagađa.

Niko nije sujetan na svoju mladost, niti se oseća da je presrećan zato što je mlad; a svako je, naprotiv, i nesrećan i očajan kad je star.

U samoći nema mržnje: osamiti se znači očistiti se. Sve u samoći postaje uzvišeno, najviše, najdublje. Ako je čovek filozof, on se predaje samoći da bi znao cenu života, viši smisao o svetu, i da bi prišap božanstvu. Samo malog čoveka samoća napravi bolesnikom, i ona njegovu dušu otruje sumnjama i ispuni strahom. Ima sveta koji se ne sme obrnuti sam u šumi, i koji u strahu od samoće zaluta na otvorenom polju. Za samoću treba biti snažan i duhovitiji nego za najviši svet jednog društva.

Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego drugi, nego zato što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji.

Ženu veliki muškarac zanima samo u početku, jer to laska njenoj sujeti među drugim ženama, a i zbog toga što žena voli sve što blista.

Kad se uzme koliko na svetu ima glupaka, ludaka, podlaca i bezličnih ljudi, čovek izgubi svaku ljubav za život u tako otrovnom vazduhu.

Muškarci su hrabri pred smrću, a žene pred životom. Muškarci pred drugim muškarcem, a žene pred celom sudbinom.

Žena nema osećanja odgovornosti kao ni dete; i ona se brani suzama, a ne razuveravanjem. Ali i kad moli za oproštenje, to ne znači da priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.

Mnogo puta žena ne voli muškarca ni čijoj se lepoti najviše divi, jer svaka žena instinktivno oseća da je fizička lepota žensko oružje, a ona to svoje oružje ne voli da vidi u rukama muža ili ljubavnika.

Savremena žena, to je žena koja je spremna da izgubi svaku vrlinu, i onu u kojoj je jedino bila viša od muškarca, samo da zadobije pravo na ono zbog čega se i sam muškarac uvek smatrao nižim od žene. Ona više nije naša žena, ni majka, ni drugarica, ni saradnica. Sišla je na ulicu, napustila kuću, ostavila drugima svoju decu.

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Retko koja žena hoće da osvoji duhom, još manje dušom, a najmanje dobrotom.

Nikad čovek ne može da kaže toliko mudrosti, koliko može da prećuti ludosti.

Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline.

U jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu.

Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prijateljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju. Ima slučajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim što smo mu dali prilike da nas obaveže.

Svet podnosi starca samo ako je bogat ili duhovit.

Žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje.

Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža ili ljubavnika.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crni sotona.

Žena vas najviše voli kad ima da ona prašta vama, a ne vi njoj.

Ženu treba uzeti za ono što jeste, i ne pokušavati da je izgrađujemo bolje nego što je Bog napravio; a ako se žena uzme za onakvu kakva je odista, onda može još doneti muškarcu neizmerno puno radosti.

Treba imati mnogo mudrosti, pa znati ostareti bez ružnoće, bez pakosti i bez tuge – tri kobne stvari koje idu zajedno.

Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala ili želela.

Između žene i velikog muškarca postoji prirodan antagonizam, zbog čega su veliki ljudi ili izbegavali superijornije žene, ili imali s njima samo nesrećne doživljaje.

Zaljubljeni čovek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga sto puta voleo; a događa se čak da veruje kako je odista samo ovaj put istinski voleo.

Žene ne priznaju prošlost, a još manje žale; one grabe od svakog momenta sve što mogu ugrabiti.