Duško Radović

Dušan „Duško“ Radović je rođen 29. novembra 1922 u Nišu, a umro 16. avgusta 1984 u Beogradu.

Bio je pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“.

Više informacija pročitajte na vikipediji.

Ne govorite ono što mislite ako živite od toga šta govorite.

Birajmo najpametnije i najsposobnije. Pokušali smo sa najboljima pa to nije dalo nikakve rezultate.

Nemojte živeti sto godina, jer će vam deca tada imati po sedamdeset i osamdeset godina i tek tada nećete znati šta da radite s njima.

Sakupili smo pikavce kao dokaz da jedan veliki prijatelj pravde i jednakosti puši cigarete Marlboro, a svaka od tih cigareta košta mnogo dinara. Neki ljudi još uvek jedno govore a drugo puše.

Mi mislimo, dragi slušaoci, isto što i vi: Šta li oni rade kad su nama dozvolili da radimo sve ovo što radimo?!

Juče i prekjuče bili ste na imanju i osećali ste se dobro. Danas se vraćate na ovo naše zajedničko nemanje i ponovo postajete bespomoćni i mrzovoljni. Izgleda da drukčije i ne može. Ono što imamo na jed noj strani, to mora da fali na nekoj drugoj.

Niko ne peva bez razloga. Da biste postali pevač, neko vas je morao mrzeti- ili profesori ili žene.

Žene, kao nojevi, zavlače glave u mala ogledalca, u koja može da stane samo ono što je ona njima lepo. One vide samo ono što je lepo, a svi drugi sve ostalo.

Molimo pametne i poštene da čuvaju zdravlje i ne gube nadu. Za svaki slučaj. Ako nam niko drugi ne pomogne.

Svako dete trebalo bi da ima bar po jednu sestru ili brata, za slučaj da mu fale mama ili tata.

Najbolji sinovi i kćeri naših naroda i narodnosti pali su u ratu. Bilo bi bolje da je obrnuto ali to nije ni logično ni moguće. To se i može tražiti samo od najboljih.

Uvek je bolje TAMO nego OVDE i uvek je lepše ONO nego OVO. Nemamo sreće sa onim što imamo i što jesmo. Našu sreću uživaju drugi a da to možda i ne znaju.

Decu smo priključili na struju. Ona imaju nov, moderan pupak u koji se može staviti utikač.

Svaki lekar je kao Vilhelm Tel: treba mu mnogo znanja i veštine da pogodi bolest a ne bolesnika. Bolest je najčešće mala, a bolesnik mnogo veći. Utešno je samo to što ni bolest ne može preživeti grešku lekara.

Nema većih asketa od lenjih ljudi. Čega su se sve oni odrekli, u čemu sve nisu učestvovali, kakva su sve zadovoljstva sebi uskratili- samo zato što ih je mrzelo.

Ako želite da budete bolji od drugih ljudi, ne smete raditi ono što oni rade i ne možete živeti onako kako oni žive.

Stida se treba oslobađati na vreme, dok još možemo da radimo sve ono čega se stidimo.

Lako je njima tamo, oni sve znaju. A mi ovde ne znamo ni kako se zovemo.

Mladi moraju da žive noću, beže iz dana koji su okupirali njihovi očevi i dedovi.

Svaka žena ima po jednu, prvu ljubav, za uspomenu i dugo sećanje, za kajanje i uzdisanje, za bolje razumevanje poezije i muzike.

Knjige ne diramo i ne čitamo. Ponekad, iz očajanja, uzmemo poneku knjigu i kad se iznenada suočimo sa njenom lepotom i pameću- to nas dotuče. Bolje je da je nismo ni uzimali. Ne bismo znalo kako je prazno i pusto živeti bez knjiga.

Kada bismo znali dokle ćemo živeti, drukčije bismo i živeli i radili. Niko ne želi da bude naivan i glup i da mu se svi smeju kad umre.

Budite ponosni, branite svoje dostojanstvo. Nemojte zavisiti od onoga čega nema. Pravite se kao da imate i nešto drugo.

Borili smo se i umorili. Sad nam ostaje samo da branimo ono što smo stekli.

Žene ne žele ravnopravnost sa muškarcima- to nije ništa- već sa drugim ženama.

Inflacija je degradirala i štedne uloge ali i kredite. Oni koji štede plaćaju dugove onih koji žive od kredita.

Najviše vas mrze oni koji vam najviše duguju.

Neko živi samo od prodaje plastičnih kesa i ne zna šta će od radosti i veselja. A neko kupuje te kese i kupuje ono zbog čega kupuje kese i opet ne može da nađe razlog za zadovoljstvo.

Vama se otkinulo dugme, a ona je imala iglu i konac. Tako je počelo. Postala vam je žena i od tadaviše ne zna gde su joj igla i konac.

Da li ste već na godišnjem odmoru ili samo ne radite? Da li ne radite samo pre odmora ili to radite i posle?

Ljubav je velika smetnja seksu. Seks ne može da čeka, a ljubav traži da se sve obrazloži i objasni: i da li me voliš, i koliko me voliš, i šta moje najviše voliš, i da li ćeš me voleti kao što me sada voliš, i da li si nekoga voleo više od mene… Toliko ljubavi seks ne može da podnese i najčešće odustaje.

Na beogradske pijace stižu kajsije i breskve. Mi vam savetujemo da jedete jednu dnevno. Prva je najlepša. Sve druge su iste kao prva.

Neki odgovorni drugovi su nezamenjivi. Niko drugi ne bi mogao da radi ono što oni rade. A za ono što bi trebalo da rade, možda bi se mogli naći neki drugi, mlađi i bolji.

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

Vodite računa o svom prezimenu. Ono će živeti duže od vas i odgovarati za sve gluposti i greške.

Mnogi naši vršnjaci hteli su da idu u rat ali nisu smeli. I dogodilo se ono što se često događa: Danas pamte samo da su hteli, a zaboravili su da nisu smeli.

Ostajte ovde! Ne idite nikuda iz Beograda ako ponovo morate da se vraćate u njega, ako ćete se više radovati povratku nego odlasku.

Ako smo se jednom iskreno zakleli, ne moramo se stalno zaklinjati. Što se više i češće zaklinjemo, sve smo sumnjiviji.

Neki filmski radnici žive od toga što ne snimaju filmove. Neuporedivo manje staje film koji nije snimljen nego onaj koji jeste. Društvo manje koštaju filmski radnici koji jure za parama nego oni koji trče za slavom.

Oni koji izdaju i štampaju papirni novac mogli bi sa jedne strane svake novčanice štampati i uputstva za upotrebu. Mnogi građani imaju para, ali ne znaju šta sa njima da rade.

Naivni postavljaju pitanja ali ne vidimo šta imaju od toga. Bolje žive oni koji nisu u pravu.

Kad će taj metro? Mnogi Beograđani su već odavno pod zemljom i čekaju.

Začas stignemo od večeri do jutra. A od jutra do večeri treba dugo i naporno putovati.

Tako nam i treba. Dok nismo priznavali da ima problema, nismo ih morali ni rešavati.

Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.

U Poljskoj jeste zanimljivo ali ne možemo reći da je kod nas dosadno. Uzbudljivo je u Engleskoj, u Italiji, u Španiji, ali nije tačno da i kod nas nema šta da se vidi i čuje. Uopšte, mi spadamo među zanimljive zemlje u Evropi.

Neki drugovi su stigli do cilja i stoje. Neće da se pomere ili pomaknu u stranu da bi drugi mogli da krenu napred.

Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga, a sve se prave kao da su već voljene- sramota ih je da priznaju da nisu.

Vreme prolazi, starimo i odlazimo polako. Najpre smo izgubili četvrtog za poker, pa trećeg za preferans, pa drugog za domine i tabliće. Ostali smo samo i sad otvaramo pasijans da vidimo šta će biti sa nama.

Znojimo se, malo od muke a malo od ove vrućine. To su dva različita znoja. Znoj od muke oseća se na muku. Što je veća muka, sve ga je teže podneti.

Domaća televizijska serija Partizanska eskadrila nije dobro pedagoški osmišljena. Poznati domaći kauboji kao od šale satiru fašističke Indijance. Ne smemo dozvoliti da naša deca i unuci žale što nisu živeli onda kad je sve bilo lako, jednostavno i lepo. Neistinito prikazivanje onog vremena je najteža optužba protiv vremena u kome živimo.

Biti marksist ima smisla samo ako niste pametni.

Unuci nam stižu u poslednjem trenutku, onda kada nam se učini da više nikome nismo potrebni.

Prazna je kuća bez žene. Ako žene nema u kući, nema ko drugi da bude u njoj.

Ko prvi devojci, njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.

Ko nema svoju republiku ili pokrajinu, živu u Jugoslaviji kao emigrant.